Ne­ri­jet­ko će­mo ču­ti da umjet­ni­ci cio ži­vot pi­šu, sli­ka­ju, kom­po­nu­ju, va­ja­ju i do­ra­đu­ju svo­je naj­bo­lje dje­lo, ali ovo­ga pu­ta svje­do­či­mo o stva­ra­o­cu ko­ji pri­pa­da onoj dru­goj gru­pi... On je str­plji­vo če­kao tre­nu­tak ka­da će umjet­no­sti da­ri­va­ti svo­je naj­kva­li­tet­ni­je če­do po ko­me će ga bu­du­će ge­ne­ra­ci­je po­zna­ti. Upra­vo taj tre­nu­tak je ne­dav­no do­ži­vio knji­žev­nik To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki, ak­tiv­ni član Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re i Udru­že­nja umjet­nič­kih li­kov­nih stva­ra­la­ca Cr­ne Go­re, za­štit­nik i ču­var srp­ske ći­ri­li­ce. U in­ter­vjuu za „Dan” svje­do­či o na­stan­ku svo­je po­e­ti­zo­va­ne pro­ze ko­ju je, ka­ko ka­že, či­tav ži­vot osje­ćao u gru­di­ma, is­pod gr­la, ko­ja ga je ne­ri­jet­ko pri­ti­ska­la, gu­ši­la, ti­šti­la jer ni­je oči­gled­no mo­gla do­če­ka­ti da je iz­u­sti. A če­ka­la je du­go. Iz­ra­sla je iz slo­je­va pat­nje, ko­ja se sli­je­ga­la go­di­na­ma u du­ši ovog stva­ra­o­ca. Du­ši ko­ja je ras­tr­za­na iz­me­đu mla­do­sti i za­bo­ra­va, tra­di­ci­je i na­met­nu­tog, na­ro­da i po­li­ti­ke, pje­sni­ka i otrg­nu­tog za­vi­ča­ja...
– Ona­ko ka­ko je Vas­ko Po­pa za­pi­sao: „I za sva­ko­ga čo­vje­ka, za sva­ko­ga či­ta­o­ca va­ži za­kon po ko­me tre­ba ri­je­či pje­sme da za­slu­ži, ako že­li da te ri­je­či po­sta­nu nje­go­ve(...) Ri­je­či su, ka­za­lo bi se, okre­nu­te le­đi­ma čo­vje­ku nag­nu­tom nad pje­smom. I čo­vjek im mo­že vi­dje­ti li­ce sa­mo ako pri­sta­ne da se sam, bez prat­nje svo­jih zad­njih mi­sli ko­ji­ma se po­no­si, uhva­ti u to ko­lo ri­je­či da ne pi­ta ku­da će ga od­ve­sti i da se ne osvr­će una­zad. Je­di­no će mu se ta­ko pje­sma otvo­ri­ti: otvo­ri­će mu se iz­nu­tra. Dru­gih ula­za u pje­smu ne­ma” – pod­sje­ća Ži­va­lje­vić na ri­je­či i du­bo­ke mi­sli pje­snič­kog bar­da Vas­ka Po­pe.
I, za­i­sta je ta­ko. Jer, pje­sme ne­ma, ako se sa­mo za nas, sa­ma od se­be, ne otvo­ri.
– Ako nas ne po­ve­de u vis i u niz. Ako nas ne po­ve­že sa ze­mljom. Sa ve­na­ma i ka­pi­la­ri­ma „sve­tlih” i za­u­vi­jek ži­vih gro­bo­va pro­su­tih po, za nas, Sve­toj ze­mlji. Što di­šu svim po­ra­ma u na­ma. Što se kroz nas bu­de. Ka­da nas pje­sma uz­no­si pre­ma po­tom­ci­ma. Bu­di i uje­di­nju­je. Pje­smi kr­ca­toj is­ku­stvom i sa­zna­nji­ma. Pra­voj. Ne­iz­vje­šta­če­noj. Pri­rod­noj. Ko­ja nas iz­jed­na­ča­va sa bi­ćem vre­me­na. A ovo je vri­je­me Prog­na­nih – ka­že Ve­lič­ki.
● Re­kli ste da Vas je ova pje­sma pra­ti­la odav­no, od­u­vi­jek... Mo­že­te li opi­sa­ti uslo­ve pod ko­jim se „po­kre­nu­la”, ka­ko je do­šlo do tre­nut­ka ka­da su se sti­ho­vi sa­mi ni­za­li...
– Po po­zi­vu po­sled­njeg, pred pro­gon, di­rek­to­ra Gim­na­zi­je „Sve­ti Sa­va”, Mir­ka Si­mo­no­vi­ća, iz Pe­ći, (sa­da u Be­o­gra­du), da za­bi­lje­žim ne­što od sje­ća­nja na „gim­na­zij­ske da­ne”, za dru­go iz­da­nje mo­no­gra­fi­je „Peć­ka gim­na­zi­ja od na­stan­ka do pro­go­na”, la­tio sam se „po­sla”. Za­pra­vo, pri­pre­ma­ju­ći se za go­vo­re­nje o knji­zi Ž. Bo­ji­ća „Kr­va­vi tra­go­vi”, po­vo­dom „Ve­lič­kih da­na kul­tu­re”, a u or­ga­ni­za­ci­ji NVO „Ve­lič­ka ka­pe­ta­ni­ja”, go­to­vo na­po­re­do na­pi­sao sam je­dan pro­zni, či­ni se, lir­ski in­to­ni­ran tekst.
I, ka­da sam, jed­ne ve­če­ri, go­to­vo ne­svje­sno, otvo­rio ku­ći­cu „Peć­ka gim­na­zi­ja”, za­stao sam – iz­ne­na­đen. Šta se, za­pra­vo, do­go­di­lo? U me­ni se, na­jed­nom, pro­bu­di­lo, ne­što što je bi­lo po­ti­snu­to i, go­to­vo, za­bo­ra­vlje­no. Što će me, ta­ko pro­bu­đe­nog, Go­spo­din slu­čaj, iz, isti­na, lir­ski in­to­ni­ra­ne pro­ze, pre­ni­je­ti u ta­ko go­rak i bo­lan, a ta­nan stih: O, ni slu­tio ni­sam / ni­šta ne­će bi­ti / kao pre, / o, ni nas,ni nas – ne!
● Ka­ko ste se osje­ća­li ka­da ste, za­pra­vo po­sta­li svje­sni da ste ko­nač­no is­pje­va­li La­ment nad Me­to­hi­jom i da je to pje­sma ko­ju du­go go­di­na če­ka­te?
– Osje­tio sam se, na­jed­nom, oči­šćen od za­la i ga­do­sti ovo­ga svi­je­ta. Kao da sam se sreo sa dav­no iz­gu­blje­nom mla­do­šću. Sa so­bom ci­je­lim. Kao da sam sa­brao gim­na­zij­ske da­ne i go­di­ne u tren „bu­đe­nja pje­sme” otvo­riv­ši du­bo­ko kap­ti­ra­nu „to­po­ni­mi­ju sr­ca”. Svu gor­či­nu i jad, svih onih što su mo­ra­li da odu pred bi­je­som zla. Što se, u bu­ni­lu iz­bje­gli­štva, go­di­na­ma i de­ce­ni­ja­ma sa­bi­ra­lo u grč pje­sme. U vri­je­me ka­da je, či­ni se, na­jed­nom, sve bi­lo za­u­sta­vlje­no. Sa­mo je po­sto­ja­la pro­šlost u sa­da­šnjo­sti. Gra­fič­ki pred­sta­vlje­na bol­nim kar­di­o­gra­mom sr­ca? Gr­čem! Sve­de­nim u ri­tam gor­ke i bol­ne, a be­smrt­ne pje­sme sr­ca? Upra­vo ona­ko ka­ko ka­že Vor­dsvort: „Po­e­zi­ja je be­smrt­na ko­li­ko je i ljud­sko sr­ce”. Jer, sve je tu, ali nas ni­kad vi­še bi­ti ne­će. Ni­kad!... Jer, sve po­sto­ja­no na­sta­je, ne­sta­je, ali i tra­je, mi­mo nas. I je­di­no pje­smom ži­vi­mo, nad­ra­sta­ju­ći vri­je­me. Pje­sma se otva­ra ono­li­ko ko­li­ko sam ja za nju „otvo­ren sr­cem”.
● Ko god je imao pri­li­ku da pro­đe Me­to­hi­jom i u njoj po­sje­ti srp­ske sve­ti­nje u Va­šim sti­ho­vi­ma će pre­po­zna­ti i svo­je do­ži­vlja­je. Da li ste se ovim sti­ho­vi­ma, za­pra­vo vra­ti­li za­vi­ča­ju?
– O, Bo­že! Ta­ko i ta­da je sve, na­jed­nom, bi­lo tu: i sa­mo pri­vid­no mir­no dje­tinj­stvo u Me­to­hi­ji, i go­to­vo sve­ča­ni ne­djelj­ni od­la­sci u Peć­ku pa­tri­jar­ši­ju na ju­tre­nja, i ka­ra­dud gro­mom odi­je­ljen jed­nim, pa­lim di­je­lom sta­bla, na Za­pa­du, a dru­gim na Is­to­ku, i grob ha­dži Ru­fi­ma, i Ra­je­vi­ća park, kao bo­ta­nič­ka ba­šta, sa eg­zo­tič­nim bi­ljem iz či­ta­vog svi­je­ta, i Ka­ra­gač sa je­zer­ce­tom pu­nim sre­br­nih, a mr­tvih ri­ba, i Ka­pe­šni­ca u ko­ju ni­su za­la­zi­la dje­ca dru­ge vje­re, i Kor­zo po­di­je­lje­no, kroz ar­te­ri­je i ve­ne na­ci­je i vje­re, na šip­tar­sko i srp­sko, i dr­ve­ni most na Pi­je­sku, ko­ji sa­da sja­ji vi­so­ko u sje­ća­nju, ili, ne­gdje, na ne­bu, po ko­jem smo se pen­tra­li kao dje­ca, pr­ko­se­ći ri­je­ci Bi­stri­ci, i fi­ja­ke­ri sta­ri sa pra­ska­vim fi­ju­kom kan­dži­je, sa onim „ijo, bre”, u sje­ća­nju, o, i ta­ko, či­ni se to­pli, a re­ski mi­ri­si ba­le­ge i konj­ske mo­kra­će, i rod či­ta­ve Me­to­hi­je sa­bran na pi­ja­ce i po okol­nim so­ka­ci­ma, što brek­ću pod te­ži­nom zre­le je­se­ni, i bit­ke mot­ka­ma sa mom­ci­ma iz dru­gog ta­bo­ra(!). Sve­ga sam se sje­tio...
● Na­i­la­zi­mo i na sti­ho­ve ko­ji na­no­vo otva­ra­ju ra­nu...
– Da, tu su i pro­gon­stvo, i po­pa­lje­ne ku­će i sa nji­ma sje­ća­nja, i sve će­mo mo­žda ne­kad za­i­ma­ti, al` ni­ka­da vi­še ni­ko ne­će ima­ti i sni­mi­ti na­šu raz­u­zda­nu mla­dost i ra­se­lje­nost na­šu sa­da pre­tvo­re­nu u gro­blja ši­rom svi­je­ta, i ob­ru­še­ne ma­na­sti­re, i po­rav­na­na gro­bi­šta i ma­na­sti­ri­šta, i ne­za­šti­će­ni pre­o­sta­li srp­ski ži­valj ko­ji sva­kog tre­na mo­že da bu­de srav­njen sa ze­mljom na­o­či­gled tog ta­ko „de­mo­krat­ski i hu­ma­no ustro­je­nog za­pad­nog svi­je­ta”.
● Šta Vas je odr­ža­lo pred te­škim te­re­tom ras­pe­tih emo­ci­ja?
– Ne­za­bo­rav me je odr­žao da ne po­to­nem u lu­di­lo. U ne­moć. A ne­moć mi je, kad sam po­su­sta­jao, da­va­la sna­gu. I sve mo­je naj­bo­lje stra­ni­ce, (ne smi­jem da ka­žem pje­sme!), na­sta­ja­le su iz po­tre­be da sa­vla­dam tu ne­moć. Gor­ku i bol­nu. Da se pre­dam na­ju­ni­ver­zal­ni­jem „za­ko­nu - sr­ca”. I, pi­tam se, za­što se lju­di sti­de da go­vo­re iz sr­ca ka­da je to naj­či­sti­ji go­vor po­e­zi­je? Pro­mu­ca­nost isko­na? Zar je za­to da­nas isu­vi­še ogav­no i be­smi­sle­no go­vo­ri­ti o „osje­ćaj­no­sti sr­ca” ka­da smo sve svo­je od­no­se sve­li na no­vac i in­te­res! Na pom­pu. Sla­vu. Pri­zna­nja. Ka­da se ko­čo­pe­ri­mo pra­zni­nom ko­ja iza nas osta­je. Ka­da smo sa­mo la­žno us­prav­ni i uz­dup­če­ni iz­vr­ši­o­ci po­kri­ve­ni ti­tu­la­ma i zva­nji­ma. Pro­fi­te­ri raz­li­či­tih bo­ja. Nad­moć­no in­fe­ri­or­ni po­dra­ža­va­o­ci pra­zni­ne. I, za­i­sta, ne tre­ba se za­va­ra­va­ti. Ni­šta smo do sa­ma pra­zni­na, kad ne­će­mo da zna­mo za „go­vor sr­ca kao je­di­no pra­vu isti­nu pje­sni­štva.”
● Sve pro­pa­da, je­di­no osje­ća­nja osta­ju, po­ru­čio nam je dav­no, Ezra Pa­und...
– Ko bi znao za Pe­trar­ku da ni­je bi­lo lju­bav­nih so­ne­ta upu­će­nih go­spo­đi La­u­ri? A ko za La­zu Ko­sti­ća bez Len­ke Dun­đer­ski? Ko bi znao za „Ga­vra­na”da ni­je bi­lo osje­ćaj­no-mu­drog usa­mlje­ni­ka Poa? Ko za Bru­na Šul­ca da ni­je bi­lo „pro­dav­ni­ca (za­mi­sli­te!) ci­me­to­ve bo­je”? Ni­ko. Sve bi to bi­la po­sto­ja­no „hlad­na” isto­ri­ja knji­žev­no­sti, sa po ko­jom „ne­rav­ni­nom”. Bez „ži­ve pje­sme”. Bez ko­je se ne pam­te pje­sni­ci. Sa­da je, ko­nač­no, ja­sno. Mo­že­mo na­pi­sa­ti „pe­de­set knji­ga pra­zni­ne”. Mo­že­mo bi­ti aka­de­mik sto­ti­nu i jed­ne aka­de­mi­je. Do­bro pla­će­ni te­o­re­ti­čar što dan i noć „za­vo­di be­slo­ve­sni či­ta­lač­ki pu­bli­kum za Go­leš pla­ni­nu.” Kri­ti­čar ko­me su u pa­me­ti nov­ci, a ne „za­ko­ni umjet­nič­kog tvo­re­nja.” Mo­že­mo se do­bro unov­či­ti i kao pro­pa­li pje­snik, ali uva­že­no-ko­čo­per­ni iz­da­vač. Sve to, ili, svi ti, u jed­nom, mo­že­mo bi­ti, ali ne­će­mo bi­ti pje­snik, ako ne­ma­mo „pje­smu sr­ca” po ko­joj će nas pam­ti­ti. Sve ve­li­ke pje­sme ko­li­ko du­gu­ju umu još vi­še du­gu­ju sr­cu.
● Vje­ru­je­te li da je La­ment nad Me­to­hi­jom dje­lo po ko­me će Vas pam­ti­ti ge­ne­ra­ci­je?
– Je­sam li iz­ra­zio naj­či­sti­ji dio se­be? Je­sam li iz­gr­cao pje­smu? Ne znam! Zna­će vri­je­me. Ž.JA­NjU­ŠE­VIĆ


Pred fo­to­gra­fi­jom gim­na­zij­ske ge­ne­ra­ci­je

O, ni slu­tio ni­sam da ni­šta bi­ti ne­će/ kao pre/ o, ni nas, ni nas – ne!/ I ni­kad vi­še to­po­ni­mi­ju sr­ca raz­go­re­ti ne­će/ spo­me­na žar sne­ni/ kad stra­šću be­smo ati be­sni/ za­ne­se­ni/ i lu­do, lu­do, u se­be, za­lju­blje­ni, / ne­ra­sa­nje­ni još/ - i ze­le­ni/ O, i opoj­no le­pi,/ raz­ba­ru­še­ni i na­sme­ja­ni/ do bo­la ras­po­lu­će­ni,/ - a ce­li/ I sa­da već kao da smo na dnu/ me­se­či­ne na­še/ be­ru ne­ki dru­gi lju­di, kra­du ne­ka dru­ga de­ca, / u traj­no le­pom u snu/ O, ima li ne­kog, ko se­ti­će se no­ći vre­lih/ uz­da­ha du­bo­kih/ i ra­zor­ne, / mla­dić­ke se­te/ kad spu­sta­li se lu­do, po­gi­belj­no, / na va­lu, us­trep­ta­li/ u br­za­ke/ Bi­stri­ce - re­ke/ u njen, bez­vre­me­na, tok/ Kad po­le­ta­li smo za lep­ti­ri­ma/ niz Je­ri­njak i Du­gač­ko gro­blje/ umolj­ča­ne „vla­da­re pro­ve­tra­va­li”/ i „Kra­lji­cu za­ba­ve” bi­ra­li/ dok Ka­ri­ći su svi­ra­li/ - rok/ Kad ni slu­ti­li ni­smo da ni­šta bi­ti ne­će/ kao pre/ o, ni nas, ni nas – ne!/ I, sa­da već, po­ne­kad, se­ća­njem za­sja­je ku­be­ta/ Pa­tri­jar­ši­je peć­ke/ i kao da je sve u snu, a na ja­vi - ne/ pre­ma ne­bu du­še na­še,/ već po­su­sta­le/ - uz­le­te/ Kad ka­ra­dud ma­na­stir­ski sve­će se­ća­nja osve­tle/ i grom raz­dvo­ji Sr­be/ a Pa­tri­jarh Ar­se­ni­je/ u ne­spo­ko­je, / nespokojan/ - kre­te/ I ko bi po­ve­ro­vao sad, već umor­nim,/ iz­bo­ra­nim/ o, ta­ko, bolno uspo­re­nim/ da pro­le­ća sva­kog/ gim­na­zij­ski la­kog/ pot­kra­da­smo sno­ve de­vi­ce Smi­o­ne/ o, i tre­šnje, nje­ne, za­ru­de­le, još ne­zre­le/ kao mla­dost poj­ne i je­dre/ Kad s je­se­ni jed­ne, ra­ne, za noć jed­nu/ be­sa­nu/ uz­bra­smo/ či­ka Av­dov vi­no­grad - i cr­no, i be­lo gro­žđe/ a kao da bra­smo me­se­či­ne be­le kad/ i mleč pu­ta Mleč­nog, / i mleč,/ i mleč/ i mleč/ Da ni­kad ne spo­zna­mo/ za bol sr­ca/ još ni­ko ne na­đe lek/ i ni­šta/ i ni­kad vi­še/ ne­će bi­ti/ kao pre/ o, ni nas, ni nas - ne...


I ko je mo­gao zna­ti...

... O, tad ni slu­ti­li ni­smo/ da knji­žev­no­sti pro­fe­sor, Đu­ra­čić Sve­to/ kla­njao se mla­do­sti na­šoj/ i iko­ni Cr­njan­skog/ raz­ba­šti­nje­nom prin­cu bes­kuć­ni­ka i se­o­ba­ra/ što zna­de da se­o­ba­ma srp­skim/ - ni­kad ne­će bi­ti kra­ja/ Da za­lud us­ta­smo za Ita­ča­ni­nom pre­var­nim, a sne­nim/ za Isa­ko­vi­či­ma pra­vo­slav­nim/ i Čar­no­je­vi­ćem - u ra­tu po­lu­de­lim/ I ko je mo­gao zna­ti da ni­šta bi­ti ne­će/ kao pre/ o, ni nas, ni nas - ne!/ O, dav­no već, smi­re­ni i uti­ša­ni/ če­ka­ju­ći smr­ti, / u pepeo i prah raz­ve­ja­ni/ na va­ša­ri­štu ta­šti­ne/ u bes­ce­nje pro­da­ni/ - i satrti/ Od Pe­ći do Alja­ske, sve ote­ža­li­jih se­ni, / sve bol­ni­ji i sve vi­še se­di/ be­sa­ni­com is­pi­je­ni/ i sa­mrt­nič­ki ble­di/ I, ne­zna­no gde, i ne­zna­no kad/ za­u­vek, jed­nog da­na, il no­ći jed­ne, / kro­kom po­su­sta­lim/ po­su­sta­ti,/ po­su­sta­ti,/ po­su­sta­ti/ Da ni­kad ne bu­de­mo sve­sni/ - ni­čeg vi­še bi­ti ne­će/ kao pre/ ni sno­va uza­vre­lih, ni mla­dić­ke be­sne pe­sme/ I, sve ne­moć­ni­ji, i sve ne­vid­ni­ji/ i ne­čuj­ni­ji sve/ i po­no­vo tu, a po sve­tu blu­de se­ni na­še, da­le­ke, / se­ni iz­gu­blje­nih / - po­ski­ta­nih/ Da za­u­vek ne spo­zna­mo / po­šli smo iz ko­je­ku­de / iz ni­čeg sti­gli u ku­će tu­đe, ku­će hu­de/ da ov­de, il bi­lo gde, rđi sva­koj bu­de­mo na pu­tu/ da po­kor­ni joj klek­ne­mo pod skut/ Sa­da već sve sve­sni­ji da nas ni mr­tve u Me­to­hi­ju ne­će/ Jer, ni­šta vi­še ne­će bi­ti / kao pre / o, ni nas, ni nas, / ni­kad vi­še - ne!